Evropski pauk godine za 2011
Običan lavirintski pauk – Agelena labyrinthica (Clerck, 1757)
Posle roda Tegenaria koji prvi put bio uzet kao predstavnik paukova levkastih mreža za pauka godine 2008. (Evropski pauk godine za 2008), još jedan predstavnik ove familije izabran je za 2011. : lavirintski pauk Agelena labirinthica
Ovaj lavirintski pauk je jedan od 1100 vrsta paukova levkastih mreža (familija Agelenidae) poznatih širom sveta. U celoj Evropi živi 180 vrsta, dok ih je u centralnoj Evropi oko 30.
Važan karakter familije je izražen par dvosegmentnih zadnjih paučinastih bradavica. Kod lavirintskog pauka one su veoma izdužene – sa drugim segmentom skoro dva puta dužim od bazalnog segmenta. Za vrsne poznavaoce paukova, prisustvo najmanje četiri fine, senzorne dlake (tako zvane trihobotrije) na gornjoj strani poslednjeg segmenta, tj. tarzusa prvog para nogu, su važne odlike koje ih odvajaju od drugih familija. Što se tiče veličine, paukovi levkastih mreža mogu se smatrati umereno velikim: mužjak obično dostiže dužinu tela od 8 – 12, a ženka 10 – 14 mm. Glavenogrudni region (cefalotoraksa) je žuto-braon boje i nosi dve, široke uzdužne trake, koje se oštro sužavaju na pročelju. Osnovna boja stomaka (abdomena) je sivo–braon; sredinom se proteže siva uzdužna linija udružena sa parovima kratkih belih linija, formirajući šaru nalik na riblju kost. Odrasle jedinke se uglavnom mogu pronaći u julu i avgustu.
Lavirintski pauk živi na sunčanim, suvim staništima sa niskom vegetacijom i retkim žbunjem i grmljem. Može takodje da se nadje u šumama i rubovima staza, kao i suvim pašnjacima. U centralnoj Evropi ovaj pauk je široko rasprostranjen i prema tome često se može sresti.
Ova vrsta pauka gradi karakterističnu mrežu, tipično razapetu medju travom i niskom vegetacijom; obično blizu zemlje, a retko u žbunju podignutu do otprilike 1m. Ravna površina mreže stapa se sa levkastim ulazom tubularnog skloništa i/ili puta za beg. Iznad ravne površine nalazi se trodimenzionalna mreža od fine paučine za zaustavljanje plena.
Ako insekt sleti na površinu mreže, pauk istrči iz skloništa, savlada ga ili ubije ujedom. Sebe usmerava na osnovu vibracija koje proizvidi plen. Manje insekte koji se uhvate u lavirinstke niti iznad mreže, koje inače nisu u vezi sa samom ravnom površinom mreže, pauk takodje može lokalizovati. Tome potpomažu trihobotrije, koje funkcionišu i kao daljinski senzorni sistem. Postoji mogućnost čak da budu napadnuti i sporoleteći insekti pošto pauk ima veoma kratko refleksno vreme (u proseku 160 msec). Za snalaženje na mreži oči su takodje neophodne. Pauk reaguje na jasne svetle ili tamne objekte u svojoj blizini. Osim toga, prednje srednje oči mogu da detektuju linearno polarizovanu sunčevu svetlost, koja im takodje pomaže u orjentaciji.
Za vreme perioda parenja, obično sredinom jula, mužjak lupka svojim pedipalpima o mrežu ženke sa željom da se najavi kao potencijalni djuvegija. Ako je ženka spremna da se pari, ona ostaje mirna u svom skloništu, gde se sam čin parenja i desi. Posle mesec dana, početkom ili krajem avgusta, ženka formira veliku belu vreću za jaja. Unutrašnji kokon (prava komora za jaja sa od 50 do 130 jaja) obezbedjenja je na ivicama višestrukim radijalnim trakama svile i okačen blizu ivice gnezda da slobodno visi. Zid vreće za jaja uključuje tanke strukove svile i dodatno je kamufliran (na primer lišćem i grančicama). Mladi se izlegu iste godine i prezime u gnezdu; hraneći se žumancetom jajeta koje je sada nalazi na njihovom stomaku. Podmladak napušta sigurnost gnezda sledećeg proleća.
Ne bi trebalo da bude teško pronaći lavirintskog pauka tokom šetnje po prirodi na leto 2011 – kako vreba iz svog skloništa, fascinantne levkaste mreže, spremnog da nadjača plen svojim brzim, veštim pokretima – i radovaćemo se zajedno tom otkriću.
Christoph Hörweg & Gordana Grbić
